Децембар 2022: Одговор Предрага Ј. Марковића Мирославу Перишићу

Децембар 2022: Промоција нових издања Института у Аранђеловцу
December 24, 2022
Децембар 2022: Конкурс за директора Института
December 26, 2022
 

Децембар 2022: Одговор Предрага Ј. Марковића Мирославу Перишићу

Све је почело када је млади научник Немања Девић објавио у новинама једну страницу из елабората Удбе „Четници у Жагубици 1944. године“. На тој страници се видело да је неко затамњивао имена. Девић је добио забрану уласка у Државни архив Србије. Тада Срђан Цветковић покреће петицију да се свим грађанима Србије омогући истраживање фонда БИА са кога је 2009. године скинута ознака поверљивости. Петицију су потписали многи, укључујући Душана Ковачевића, Матеју Бећковића, Леона Коена, Милоша Ковића... Потписах и ја, „јунак споредног колосека“, како ме је поетски назвао вишедеценијски директор Архива Мирослав Перишић. Није лоше друштво на том слепом колосеку, па ми се тај назив чак и свидео.
Онда Перишић чини нешто нечувено у академским круговима. Одговорност за политику Државног архива Србије пребацује на Србију и председника Вучића. Каже да је моја критика архивске политике, у предговору књиге Мартина Превишића, напад на државу и самог председника. Перишић није читао тај предговор, јер је књига изашла прекјуче. Прочитао је цитат у новинама. Он није обавештен да је доступност научних података један од основних принципа научне политике који је прокламовала влада, то јест Министарство науке. Сакривање података је можда била политика оних влада које су поставиле Перишића, али не и данашње власти. Затим он подвлачи име хрватског војног училишта „Фрањо Туђман“, као посебно злокобну чињеницу у Превишићевој, а и мојој биографији. У једном ранијем, непотписаном тексту, каже се да то име „довољно говори“. Мартин је, иначе, професор Филозофског факултета, а успут предаје у хрватској војној школи. На сличан начин је Илија Чворовић из „Балканског шпијуна“ напао свог подстанара: „Стрини... није писао само зато јер станују на Лењиновом булевару“.
Осим што хвалим сумњивог хрватског професора, мој грех је и што нисам чешће ишао у Државни архив Србије. Перишић не познаје начин рада Института за савремену историју. Тамо млађи сарадници седе даноноћно у архивима, старији пишу синтезе. Зато је овај Институт објавио највише научних књига у региону. Али, нећу да хвалим своју фирму. Овај пут, постављам се као обичан грађанин и постављам неколико питања директору Перишићу:
1) Зашто се документа комунистичке тајне полиције толико теже добијају у Србији, него у Северној Македонији, Бугарској, Пољској и Чешкој?
2) Ко одређује који се документи и збирке дају истраживачима? Ко затамњује имена у документима које истраживачи на једвите јаде искукају? Постоји ли правилник о томе, или се одлуке доносе одокативно?
Постоји једноставно решење овог неспоразума. Уверен сам да је Мирослав Перишић човек који искрено верује да чува интерес државе и архива. Желим да му помогнем да то покаже свима. Предлажем јавни час из архивистике. Нека у Архив дођу сви они истраживачи који се жале да им је ускраћена, или делимично затамњена, Удбина документација. Нека покажу који су то документи и где су затамњења. Онда стручњаци из архива на челу са директором треба да покажу зашто су потамнили имена, на пример, у елаборату о жагубичким четницима 1944. године. Зашто нису дали документ дипломати Душку Лопандићу? Можда се у тим документима крију тајне које би уздрмале Србију 2023. године? Предлажем да медији слободно прате како архивисти држе лекцију мени неуком, а и мојим надобудним младим сарадницима, па и радозналој публици. Када тако оповргну све наше критике, спреман сам да лично помогнем у затамњивању имена четника не само Жагубице, него и Петровца на Млави, Кучева, па чак и Пожаревца. И да заћутим са критиком.