Decembar 2022: Odgovor Predraga J. Markovića Miroslavu Perišiću

Sve je počelo kada je mladi naučnik Nemanja Dević objavio u novinama jednu stranicu iz elaborata Udbe „Četnici u Žagubici 1944. godine“. Na toj stranici se videlo da je neko zatamnjivao imena. Dević je dobio zabranu ulaska u Državni arhiv Srbije. Tada Srđan Cvetković pokreće peticiju da se svim građanima Srbije omogući istraživanje fonda BIA sa koga je 2009. godine skinuta oznaka poverljivosti. Peticiju su potpisali mnogi, uključujući Dušana Kovačevića, Mateju Bećkovića, Leona Koena, Miloša Kovića... Potpisah i ja, „junak sporednog koloseka“, kako me je poetski nazvao višedecenijski direktor Arhiva Miroslav Perišić. Nije loše društvo na tom slepom koloseku, pa mi se taj naziv čak i svideo.
Onda Perišić čini nešto nečuveno u akademskim krugovima. Odgovornost za politiku Državnog arhiva Srbije prebacuje na Srbiju i predsednika Vučića. Kaže da je moja kritika arhivske politike, u predgovoru knjige Martina Previšića, napad na državu i samog predsednika. Perišić nije čitao taj predgovor, jer je knjiga izašla prekjuče. Pročitao je citat u novinama. On nije obavešten da je dostupnost naučnih podataka jedan od osnovnih principa naučne politike koji je proklamovala vlada, to jest Ministarstvo nauke. Sakrivanje podataka je možda bila politika onih vlada koje su postavile Perišića, ali ne i današnje vlasti. Zatim on podvlači ime hrvatskog vojnog učilišta „Franjo Tuđman“, kao posebno zlokobnu činjenicu u Previšićevoj, a i mojoj biografiji. U jednom ranijem, nepotpisanom tekstu, kaže se da to ime „dovoljno govori“. Martin je, inače, profesor Filozofskog fakulteta, a usput predaje u hrvatskoj vojnoj školi. Na sličan način je Ilija Čvorović iz „Balkanskog špijuna“ napao svog podstanara: „Strini... nije pisao samo zato jer stanuju na Lenjinovom bulevaru“.
Osim što hvalim sumnjivog hrvatskog profesora, moj greh je i što nisam češće išao u Državni arhiv Srbije. Perišić ne poznaje način rada Instituta za savremenu istoriju. Tamo mlađi saradnici sede danonoćno u arhivima, stariji pišu sinteze. Zato je ovaj Institut objavio najviše naučnih knjiga u regionu. Ali, neću da hvalim svoju firmu. Ovaj put, postavljam se kao običan građanin i postavljam nekoliko pitanja direktoru Perišiću:
1) Zašto se dokumenta komunističke tajne policije toliko teže dobijaju u Srbiji, nego u Severnoj Makedoniji, Bugarskoj, Poljskoj i Češkoj?
2) Ko određuje koji se dokumenti i zbirke daju istraživačima? Ko zatamnjuje imena u dokumentima koje istraživači na jedvite jade iskukaju? Postoji li pravilnik o tome, ili se odluke donose odokativno?
Postoji jednostavno rešenje ovog nesporazuma. Uveren sam da je Miroslav Perišić čovek koji iskreno veruje da čuva interes države i arhiva. Želim da mu pomognem da to pokaže svima. Predlažem javni čas iz arhivistike. Neka u Arhiv dođu svi oni istraživači koji se žale da im je uskraćena, ili delimično zatamnjena, Udbina dokumentacija. Neka pokažu koji su to dokumenti i gde su zatamnjenja. Onda stručnjaci iz arhiva na čelu sa direktorom treba da pokažu zašto su potamnili imena, na primer, u elaboratu o žagubičkim četnicima 1944. godine. Zašto nisu dali dokument diplomati Dušku Lopandiću? Možda se u tim dokumentima kriju tajne koje bi uzdrmale Srbiju 2023. godine? Predlažem da mediji slobodno prate kako arhivisti drže lekciju meni neukom, a i mojim nadobudnim mladim saradnicima, pa i radoznaloj publici. Kada tako opovrgnu sve naše kritike, spreman sam da lično pomognem u zatamnjivanju imena četnika ne samo Žagubice, nego i Petrovca na Mlavi, Kučeva, pa čak i Požarevca. I da zaćutim sa kritikom.