Марио Јареб, ЗА ФЕДЕРАЦИЈУ И КРАЉА: ПОГЛЕДИ И ПОЛИТИКА ХРВАТСКИХ ПОЛИТИЧАРА У КРАЉЕВСКОЈ ЈУГОСЛОВЕНСКОЈ ВЛАДИ У ИЗБЈЕГЛИШТВУ НА ПОЛОЖАЈ ХРВАТСКЕ У ОБНОВЉЕНОЈ ЈУГОСЛАВЕНСКОЈ ДРЖАВИ НАКОН ДРУГОГА СВЈЕТСКОГ РАТА
дои: 10.29362/2237.јар.119-140
Хрватски политичари који су тијеком Другога свјетскога рата дјеловали у склопу Краљевске југославенске владе у избјеглиштву и њезиних установа били су углавном чланови Хрватске сељачке странке. Као такви они су истодобно пред Савезницима заступали интересе хрватскога народа, а важан дио њихова дјеловања био је рад на осигуравању што повољнијега положаја Хрватске и хрватскога народа након свршетка рата. Притом као чланови једне југославенске владе углавном нису доводили у питање југославенски државни оквир, но оно што су жељели постићи није било тек очување Споразума из 1939. године и опстанак Бановине Хрватске. У складу са савезничким стајалиштима, особито британским, о будућој југославенској држави као федеративној монархији равноправних народа и федералних јединица, они су тражили да и будућа Хрватска буде посве равноправна, територијално проширена у односу на Бановину те да по својем устроју буде готово суверена држава са својом војском. Премда су њихови планови, особито у почетним ратним годинама имали одјек у савезничким круговима, ипак их је недостатак хрватскога отпора под водством ХСС-а чинило тек плановима без правог темеља. Стање на бојиштима, на којима је отпор остао готово искључиво у рукама Титова партизанскога покрета, није давало шансу за остварење њихових планова, већ им је остављало тек двојбу између прихваћања или неприхваћања сурадње с партизанима као извјесним ратним побједницима. Такођер, преостало им је прихваћање Титових погледа на обновљену југославенску државу.
Mario Jareb, FOR THE FEDERATION AND THE KING: VIEWS AND POLICIES OF CROATIAN POLITICIANS IN THE ROYAL YUGOSLAV ÉMIGRÉ GOVERNMENT ON THE POSITION OF CROATIA IN THE RESTORED YUGOSLAVIA AFTER THE SECOND WORLD WAR
Croatian politicians who were active during the Second World War as the members of the Royal Yugoslav Émigré Government were mostly members of the Croatian Peasant Party. As such, they at the same time represented the interests of the Croatian people before the Allies. Major aspect of their activities was to ensure the best possible position of Croatia and the Croatian people after the end of the war. As members of a Yugoslav government they did not challenge the future existence of Yugoslav state, but what they desired to achieve was not just the preservation of the 1939 Serbo-Croatian Agreement and the survival of the Banate (Banovina) of Croatia. In keeping with the allied (especially the British) views of the future Yugoslav state as a federal monarchy of equal peoples and federal units they demanded for future Croatia to be equal and territorially expanded in relation to Banovina. They in fact envisioned future Croatia as almost sovereign state with its own army. Their views were welcomed in some Allied circles in the early years of the war, but the lack of Croatian resistance under the leadership of the HSS turned them later into fantasies without real fundament. In reality the resistance remained almost exclusively in the hands of the Tito’s Partisan Movement. Croatian members of the Government could only choose between acceptance or refusal of the cooperation with the Partisans as certain war winners, so they could only accept Tito’s views on the restored Yugoslav state.
