Период од 1948. до 1958. представља специфичну и јединствену појаву у историјској вертикали српско/југословенско-румунских односа. Осећај повезаности и пријатељства два по пореклу различита, а вери блиска народа, преживео је многобројна искушења, ратове и територијалне претензије. Све до 1948. године ниједан разлог није био довољно снажан да Срби и Румуни добросуседство замене непријатељством. Чинило се да ће мит о пријатељству о којем је писао Раду Флора надјачати сваку препреку. Ипак, комунистичка идеологија и веровање да постоји само један исправан пут у социјализам – совјетски – били су препрека коју мит није могао да превазиђе. Готово колико и Други светски рат трајао је идеолошки сукоб током којег су дојучерашњи пријатељи постали непријатељи, издајници, шпијуни и крвници. Тако дуг период вакуума у односима (1948–1953) и испољавање непријатељства, оставили су доста негативног, што динамика односа педесетих није могла да надокнади. Обострано неповерење било је најтеже уклонити. А у таквој атмосфери, појачаној често негативним спољним и унутрашњим утицајима, помирење и нормализација прерастали су у процесе дугог трајања. Симболично, назнака да се ти процеси ближе крају била је повлачење совјетских трупа из Румуније. Када се румунско тло ослободило совјетске чизме, створио се простор за самосталније деловање. Све храбрији наступи Букурешта на спољном плану и удаљавање од Москве увешће у наредној деценији југословенско-румунске односе у ново доба – доба развоја, сарадње и просперитета. Назначени период у југословенско-румунским односима може се најкраће описати као време наметнутог непријатељства, великих искушења и мукотрпног отклањања последица које је петогодишњи сукоб Јосипа Броза Тита и Јосифа Висарионовича Џугашвилија Стаљина оставио на билатералну сарадњу двеју суседних држава.